Priština, 26. april 2024.god. – Ombudsman povodom Nacionalnog dana nestalih podseća na obaveze države da žrtvama i porodicama nestalih garantuje pravo da saznaju istinu o sudbini članova porodica koji su nestali prisilno i da garantuje pravdu za žrtve, kako ratni zločini ne bi ostali nekažnjeni.

Prošlo više od 25 godina od završetka rata na Kosovu, i još uvek se ne zna sudbina preko 1.600 nestalih osoba. Ovo je uznemirujuća činjenica i nepravda za žrtve, stoga Ombudsman poziva domaće institucije i celu međunarodnu zajednicu da, bez kompromisa, izvrše pritisak da primoraju nadležne organe da pruže svu podršku i podatke koji su im potrebni za rasvetljavanje sudbine nestalih lica.

Ovom prilikom, Ombudsman podseća na stavove iznesene u Deklaraciji o zaštiti svih osoba od prisilnog nestanka, koju je odobrila Generalna skupština Ujedinjenih nacija, rezolucijom 47/133 od 18. decembra 1992. godine, u kojoj se navodi da:

– Svaki čin prisilnog nestanka je uvreda ljudskog dostojanstva. Isti se osuđuje kao poricanje ciljeva Povelje Ujedinjenih nacija i kao ozbiljno i flagrantno kršenje osnovnih ljudskih prava i sloboda proklamiranih u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima i reafirmiranih i razvijenih u međunarodnim instrumentima u ovoj oblasti.”

– „Prisilni nestanci čine svoje počinioce i državu ili državne organe koji organizuju, prihvataju ili tolerišu takve nestanke odgovornim prema građanskom pravu, ne dovodeći u pitanje međunarodnu odgovornost dotične države u skladu sa principima međunarodnog prava“

– „Državna dela koja predstavljaju prisilni nestanak smatrat će se produženim delom sve dok počinioci kriju sudbinu i lokaciju nestalih osoba i te činjenice ostaju nejasne.“

Podseća i na obaveze koje proizilaze iz Međunarodne konvencije za zaštitu svih osoba od prisilnog nestanka, koja, između ostalog, utvrđuje da „Rasprostranjena ili sistematska praksa prisilnog nestanka predstavlja zločin protiv čovečnosti…“

Pružanje informacija o nestalima licima, suđenje i kažnjavanje odgovornih i onih koji su počinili ove zločine, treba da bude obaveza i uslov za svaku odgovornu stranu, kako je to određeno Međunarodnom konvencijom za zaštitu svih osoba od prisilnog nestanka i drugim međunarodnim instrumentima.

Odbijanje, nesaradnja i nespremnost da se daju podaci i dokazi o sudbini nestalih osoba je neprihvatljivo i predstavlja negiranje ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti.

Stavljanje političkog dijaloga na sto i postizanje kompromisa sa sudbinom nestalih osoba je neprihvatljivo, ako nije postavljeno kao jasan zahtev stranama i nametnuto kao obaveza i preduslov svake druge inicijative, smatrajući to kao prioritet koji se ne odobrava proći.

Također, ponavljajući da svaki pokušaj postavljanja drugih uslova obaveze rasvetljavanja sudbine nestalih, njihovih okolnosti i lokacije, predstavlja nastavak ratnih zločina i radnju suprotnu prihvaćenim principima univerzalnih prava definisanih Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima, i drugim instrumentima koji garantuju pravo nasilno nestalih lica, kao i negiranje zločina protiv čovečnosti, kako je definisano u međunarodnom pravu.

Ombudsman, priznajući doprinos svih koji se bave izgradnjom mira, poštujući mehanizme tranzicione pravde, prepoznajući i podržavajući institucionalne napore za uspostavljanje Instituta za istraživanje ratnih zločina i osmišljavanje strategija i politika koje se bave ovim mehanizmima, i dalje će biti snažan glas u podršci zahtevima porodica nestalih osoba, podržavajući svaku institucionalnu inicijativu koja doprinosi ispunjavanju obaveza koje država ima u vezi sa mehanizmima tranzicione pravde. I dalje ću imati blisku saradnju sa civilnim društvom, koje je u mnogim slučajevima bilo jedini glas koji je uticao da se nepravde sa žrtvama skrene u pažnju institucija, podsećajući ih na njihove obaveze.