Ombudsman je u svojstvu prijatelja suda (Amicus Curiae), prosledio Vrhovnom sudu Kosova, Apelacionom sudu, Osnovnim sudovima i Ministarstvu javne uprave, Mišljenje u vezi sa tumačenjem koncepta „radnog iskustva“ u kontekstu konkursa za zapošljavanje u javnim institucijama.

Dilema da li radno iskustvo stečeno pre diplomiranja treba ili ne da se računa kao radno iskustvo, je predmet razmatranja ovog Mišljenja, čija je svrha pružanje pravne pomoći za naj pravičnije tumačenje pojma „radnog iskustva“ što se u razmotrenom konceptu ponekad pojavljuje kao vrlo izazovna situacija za sprovodioce zakona, i sa premisama mogućih kršenja ljudskih prava.

Nezavisni nadzorni odbor Kosova (NNOK) i Departman za upravna pitanja Osnovnog suda Prištine izrazili su mišljenje da „radno iskustvo“ ne obuhvata iskustvo stečeno pre diplomiranja.

Ombudsman zaključuje da nije uverljiv argument da je računavanje radnog iskustva pre diplomiranja u suprotnosti sa principima Zakona o civilnoj službi Republike Kosovo, i da se profesionalne sposobnosti mogu dobiti samo nakon diplomiranja.

Prema Ombudsmanu odredbe Zakona o civilnoj službi Republike Kosovo i Zakona o platama javnih službenika jasno ističu, da je nadležnost Vlade, da donošenjem podzakonskih akata, definiše minimalne kriterijume za svako radno mesto, u okviru klasifikacije svih radnih mesta. Ovo utvrđivanje kriterijuma je vršila Vlada donošenjem Uredbe br. 05/2012 za Klasifikaciju radnih mesta u civilnoj službi. U ovoj klasifikaciji definiše se ukupno 14 platnih stepena. Za svaki platni stepen utvrđuju se minimalni uslovi za radna mesta istog platnog stepena, uključujući fakultetsku diplomu i određeno radno iskustvo. Međutim, ni u kom slučaju, i u vezi nijednog platnog stepena, ne definiše se da radno iskustvo svakako mora da bude stečeno posle diplomiranja. Stoga, stav NNOK i Osnovnog suda po ovom pitanju nemaju nijednu osnovu u tekstu Uredbe.

Dalje Ombudsman istiće da u slučaju svih radnih mesta u državnoj službi, uslov da kandidati imaju određeni period radnog iskustva je isključujući uslov, u smislu da kandidati koji nemaju odgovarajuće iskustvo nemaju pravo ni da se prijave na konkursu. Prema tome, kako bi telo koje vrši ocenjivanje moglo da razmotri što više kandidata, neophodno je da se tumači pojam „radno iskustvo“ u najširem mogućem smislu.

Takvo liberalno tumačenje uopšte ne znači da telo za ocenjivanje ima obavezu da oceni iskustva svih kandidata isto. Sasvim je normalno da telo za ocenjivanje kada upoređuje sve kandidate koji prelaze minimalni prag radnog iskustva, uzima u obzir prirodu i kvalitet iskustva, koji svaki kandidat iznosi u aplikaciji. Ovaj proces detaljnog upoređenja uopšte se ne sprečava širokim tumačenjem koncepta „radnog iskustva“.

Štaviše, usko tumačenje ovog koncepta, prema kome radno iskustvo stečeno pre diplomiranja ne može se kategorično uzeti u obzir, predstavlja rizik da komisija za ocenjivanje kandidata za određeno radno mesto, nema dovoljno kandidata za upoređivanje, jer veliki broj kandidata može da bude isključen zbog nedostatka minimalnog iskustva, prema tumačenju NNOK i Suda. Prema tome, principi „zasluga“ i „profesionalne sposobnosti“, pravilno shvaćeni, ne samo da ne podržavaju stav NNOK i Suda, već ovi principi takođe pozitivno traže da pojam „radno iskustvo“ obuhvati iskustvo stečeno pre diplomiranja.

Ne postoji i ne može da postoji tačna formula koja se može primeniti za celokupnu civilnu službu. Ovo je pitanje koje treba da se ostavi na diskreciji svake institucije koja raspisuje konkurs i svake komisije za ocenjivanje zato što institucija i komisija za ocenjivanje, trebalo bi da budu stručnjaci i profesionalci u oblasti kojoj pripada radno upražnjeno mesto, koje se zahteva da se popuni.

Mišljenje u svojstvu Prijatelja suda (Amicus Curiae), prosleđeno je gore navedenim odgovornim vlastima. Isto je prosleđeno i medijima i objavljeno na ueb stranici IO.